Biserka i Slavko Perkić

Biserka i Slavko Perkić čuvaju znanja koja se ne uče iz knjiga: koliko ljudi treba za berbu, kako se mošt nekad prevozio morem i kako se rukom, bez termometra, prepozna da je mlijeko spremno za sir. Njihova priča pokazuje da je otočni život oduvijek bio sastavljen od više poslova odjednom.

Slavko Perkić rođen je 1956. u rodilištu na Pjaceti u gradu Rabu. Cijeli život živi u Barbatu, iz kojega potječu i njegovi roditelji.

Koliko je bilo djece u vašoj obitelji i čime su se bavili vaši roditelji?

Imam dvije sestre i brata. Ja sam bio četvrto dijete. Otac je izučio postolarski zanat, ali je radio u poduzeću za ceste, kao cestar. Ponekad je kao radni zadatak imao i brojanje automobila, te bi vukao crtice za svaki auto koji je prošao. Ispred kuće, uz cestu, prvo bi zabio tablu koja bi vozačima koji su stizali s trajekta signalizirala da malo uspore, jer je u tijeku brojanje automobila. Danas postoje brojači prometa.

Otac je puno radio i na imanju, jer smo imali puno nasada vinove loze. U poljoprivrednim radovima mu je pomagala i majka, a i mi djeca. Majka je znala napuniti kuneštre (košare) s grozjem te jednu staviti na glavu na svitak (marama smotana u krug), a druge dvije u ruke, pa se tako pješke uputiti do grada na pijacu. Da bi se zemlja pripremila za sadnju trsja, morala se duboko prekopati na rov i sproboj (80 centimetara dubine). Sva zemlja bi se okrenula. Na dno rova bi se stavilo malo škalje, a onda se posadila loza koju su moji sami razmnožavali. Uzgajali su sortu brajdica koja je najsličnija Plavini. Imali smo toliko trsja da je pet radnika bilo na trganju (branju) grožđa tjedan dana. Pod vinogradom je bilo između dva i tri hektara zemlje. Grozje bi se gazilo va košu i maštelu još u vinogradu. Rezultat gaženja, tzv. mast, punila bi se va misi (mijehove) od kozje kože, prethodno namočene va moru da omekšaju. To bi se onda uprtilo na rame i nosilo do kaića (barke) va Martini ili na Pudarici. Sve bi se iskrcalo na rivi u Grca, ponovo uprtilo na rame i nosilo do konobe pod Košljen, do starih kuć. Ponekad smo za to koristili i tovara (magarca), kojeg smo morali posuđivat. Tovara se moralo rezervirati i misec dan unaprid. Za svakog tovara su se vraćale dvije žrnade (dnevnice). Ponekad bi se zakidalo na popovoj rivi kod crikve (crkve). Zakidanje je bilo zapravo stavljanje mošta na vrenje. Tamo bi došao brod iz Splita, otkupljivač bi mjerio slador i količinu istočenog mošta, platio ga na licu mjesta po dogovorenoj cijeni, a onda stočil mošt va brod. Mi bi drop (ono što bi ostalo nakon mošta) odvezli do rive u Grca, pa va konobu kadi bi pekli rakiju.

Svake godine bi se jedan vinograd pognojio. Gnoj smo dobivali s Velebita, a plaćali smo ga uglavnom u vinu. Gnojilo bi se na način da se blizu panja skopa (iskopa) jama i va nju stavi pet do šest lopat gnoja pa se zapreće (zatrpa). Va prvom misecu došlo bi na red rezanje loze. Lozje se koristilo za peć ribu, a ako nij rezano va štajunu (dva dana prije ili poslije užbe), nij se mogal napraviti žar. Trsje bi se prvo kopalo na kobilu (oko svakog panja se otkopa jama pa se zemlja nagrne onako na piramidu). Kad je trsje počelo pupat, moralo bi se vrtnat (zemlja bi se poravnala). Sljedeći korak bilo je indikivanje (špricanje modrom galicom), a zatim sumporanje. Indikivalo bi se od tri do pet puta, zavisno o vremenu. Više kad je bila jača rosa i toplo vrime.

Jesu li vam vinogradi bili blizu kuće?

Kuća u kojoj smo živjeli bila je udaljena, ali blizu vinograda smo imali kućicu u kojoj bi neki od nas živil za vrime trgatve (berbe). Vinograd se morao čuvat. Čuvari vinograda nekada davno su se zvali pudari, pa otuda vjerojatno i naziv tog dijela Barbata – Pudarica. Pudari bi obavještavali ako se pojavila kakva bolest na lozi i signalizirali kad bi trebalo indikat.

Mogu komotno reći da je naša fameja živila od trsja. Imali smo i nešto belog grozja koje je bilo rezervirano za koludrice (časne sestre), a od njega se pravilo misno vino.

Vaša obitelj uzgajala je i ovce, a vi to činite i danas. Jeste li možda pravili sir?

Imali smo dvadeset i dvi ovce, koliko je naša „trava” mogla trpit. Kanti su bili odijeljeni mociramin (suhozidima). Va svakom kantu je bil mrgar ili zagon. Otac bi prije i posle posla šal pomust ovce, a kada on nije mogao, taj posao sam obavljal ja, i to prije i posle škole. Pod kraj su ponekad pomagali i rođaci. Ovca bi davala do četiri decilitra mlika. Skupili bismo mliko od dvi mužnje i stavili ga va konobu pa bi ga otac zasiril. Moja žena se time bavila pa bolje da vam o tome priča ona.

Svekar me je naučio kako praviti sir pa sam ga poslije radila ja. Mliko bi se zamlačilo, pa se mišalo da se ne stvori škorup i da se održi ravnomjerna temperatura – kaže gospođa Biserka Perkić i nastavlja: – Tad nije bilo toplomjera za hranu, već smo se morali snalaziti. Ja bih morala gurnuti ruke u zasireno mlijeko i prstima doticati dno posude u kojoj se zagrijavalo i kad bi me prsti počeli peckati, bilo bi gotovo te bi ga maknula s vatre. Sirilo smo nabavljali iz Švicarske. Bila je to mala bočica s prahom. Možda svega decilitar. Na deset litara mlijeka stavilo bi se pol male žličice sirila. Klatačom (pjenjačom) bi se to umutilo, a onda stavil pokrov (poklopac) te bi tako ostalo uru vrimena. Kad bi se na vrhu napravila surutva, onda se mogao praviti sir. Opet bi se moralo gnječiti rukama, mutiti klatačom i pomalo zagrijavati, te rukama povlačiti prema sebi i do dna, a zatim se stavljalo u kalup. Prije su se koristili metalni kalupi. Naokolo su bili gusto nabužani (imali su puno rupica) da bi se surutva mogla ocidit. Sadržaj u kalupu (sir) bi se morao pritiskati rukom. Nakon toga bi se sir izvadio iz kalupa, zamotao u gazu pa vratio natrag u kalup. Kalup bi se stavio va teću da bi ostaci sirutke mogli slobodno otjecati. Sir se morao okretati tri puta na dan. Ono što bi se od sira ocidilo vraćalo bi se u teću da se napravi skuta, a mrvice bi se pojele. Pritisak na kalup morao je biti snažan. Stavljao bi se betonski uteg pa gore još kamen ili željezo. Mi smo također radili skutu, ali ona je bila mekša i sočnija od paške. Skuta bi se digla na vrh i pokupila bi se šupljakom (šupljom žlicom) na cidilo (cjediljku), a ono što bi ostalo poslije nje je bila žgvalnica ili sirutka. Nju bi se stavilo u hladnjak i pilo. Nije mogla dugo stajati ni u hladnjaku pa bi se veći dio podijelio kako se ne bi ukiselilo. Trebalo je proći oko dva mjeseca da bi sir sazrio. Sir je u kalupu stajao dvadeset četiri sata, a onda bi se u široku teću (posudu) stavila sol pa bi se u sir utrljala sa svih strana. Zatim bi se sir položio na dasku i dva do tri puta na dan bi ga se okretalo. Ovce su se muzle poslije prvog maja i tad bi započeo i proces proizvodnje sira. U kolovozu bi sir trebalo parafinirat. U apoteci smo kupovali parafin. Napravio bi se „film” od jednog milimetra.

Koliki su bili vaši sirevi, odnosno koliko su težili?

Naši sirevi su imali uglavnom kilo i kvarat ili nešto više. Za kilogram sira trebalo je osam litara mlijeka, a mi smo uvijek radili sir od deset litara mlijeka. Kad bi ovce jele mladu travu, sir bi bio malo napuhan. U vrijeme kad se ovce muzu bolje je da jedu suhu travu. Najbolji sir je bio od ovaca iz kanta. Tamo je drugačija ispaša. Ovce na Punti, na primjer, jedu više magriža (smilja) pa onda i sir miriše na magriž – zaključila je gospođa Perkić, a Slavko je dodao:

Sjećam se da se pričalo kako je jednom prilikom pošiljka sira, koji se nekad radio na ekonomiji, ukrcala na brod „Galeb” i da je s Titom išla za Ujedinjene Emirate.

Mi smo osim ovaca imali i dvije krave i kozu. Va našoj staroj kući šoto (dolje, ispod) je bila krava, a gori na podu (katu) smo spali (spavali). Imali smo i žrno za šenicu i hrementun. Va skalama je bila buža u koj smo držali karga za činit ulje. Na dvoru smo imali uski kanal kroz koji bi se provlačio kameni kolut s bužom kroz koji bi se stavila karga i tako bi se gnječile masline. Onda bi se ta pašta od maslin stavljala va vriću pa na čivere. Ozgora se pritiskalo i karga (poluga) je pomagala da se noge ne speku od vruće vode koja se polivala po vrićama. Limenim pjatom smo kupili ulje. Sjećam se da su vriće bile od brneštre. Brneštra se tri sedmice namačala va moru, a onda čistila. Ne znam detalje o brneštri jer smo mi više koristili ovčju vunu. Prali bi je na Ošitu, a poslije je grdašali (češljali) i preli na mulinel. Od vune su se pleli džemperi, bičve i rukavice. To su radile žene. Barbat je nekad imao poljoprivrednu zadrugu i tri broda kojima su se poljoprivredni proizvodi plasirali van Raba.

Jeste li imali svoju barku?

Prvi naš kaić imao je 6 metara i načinil ga je majstor Žbaljada va Banjolu u Ivića. Drugi kaić je radio Joso Pičuljan i bio je dug sedam metara. Otac je ponekad ribario, ali ubrzo je s još trojicom kolega počeo graditi rive. Kasnije sam se i ja počeo baviti time, jer sam od njega jako puno naučio.

Čime ste se vi još bavili tijekom života?

Spomenul sam već da sam pomagal roditeljima na poljoprivrednim poslovima. Kasnije sam završil ugostiteljsku školu i 10 godina radil va poduzeću Imperial va Rabu kao sezonac. Onda sam dvi godine bil ribar na plivarici, a narednih 35 godina sam bil poduzetnik i bavil se građevinskim radovima, ronjenjem i gradnjom riva. Inače sam i instruktor ronjenja, a i član Kluba podvodnih aktivnosti Amfora. Osnovani smo za potrebe teritorijalne obrane i za čišćenje podmorja. Prije su ljudi belu tehniku ka bi dotrajala uglavnom odlagali na Dolin ili su je hitali va more. Mi smo odlučili čistiti podmorje, a s Dolina smo tih prvih godišć uklonili i jako puno stakla.

Sada sam u mirovini, ali ne mirujem. Već dugo imamo ovce, tovare (magarce) i kokoše. Tovara je čak četrnaest. Imamo i tri psa ki ih čuvaju kad nas nij. Svakog dana ih obilazimo i donosimo hranu. Posla ne nedostaje, ali navikli smo i taj posal nam pruža puno zadovoljstva. Često ne stignem učinit sve ča bi otil. Ni meni ni supruzi nikad nij dosadno. Imamo dva sina, kćer i unuke i živimo prilično dinamično.